Грађанска материја
1.-
ОБАВEЗА ПЛАЋАЊА ЕЛЕКТРИЧНЕ ЕНЕРГИЈЕ КОД УГОВОРА О ЗАКУПУ ПОСЛОВНОГ ПРОСТОРА
-чл.567.ст.1 ЗОО: Уговором о закупу обавезује се закуподавац да преда одређену ствар на употребу закупцу, а овај се обавезује да му за то плаћа одређену закупнину.
Обавеза закупца да у току закупа пословног или стамбеног простора измирује рачуне за утрошену електричну енергију није законска обавеза која је предвиђена Законом о облигационим односима, већ се ради о уговорној обавези као факултативном елементу Уговора о закупу, и као такву странке је, по својој вољи, уговарају при закључењу конкретног уговора о закупу.
„Туженик као закупац пословног простора у периоду од 01.06.2000 до 10.06.2001 год. био је корисник електричне енергије и наведеног бројила. Међутим, обавеза закупца да измирује рачуне за електричну енергију за време трајања закупа није обавеза која постоји по Закону, већ постоји онда када је предвиђена уговором о закупу који закључује закуподавац и закупац. Тужилац, као закуподавац, поставио је захтев за накнаду рачуна по основу утрошене електричне енергије, па је сходно чл.220 ЗПП-а, био дужан да докаже да је ова обавеза била уговорена приликом закључивања Уговора о закупу пословног простора.“
Виши суд у Лесковцу, Гж.бр.811/10 од 29.6.2010.год.
2.-
ЗАСТУПАЊЕ МЕСНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ ПРЕД СУДОМ
-чл.84.ст.3. ЗПП-а: Заступање Републике Србије и њених органа, јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе утврђује се посебним прописима.
-чл.3.ст.1 Одлука о Градском јавном првобранилаштву: Градско Јавно првобранилаштво предузима правне радње и користи правна средства пред судовима и другим надлежним органима ради остваривања имовинских права и интереса Града, његових органа, месних заједница, као и свих градских општина и њихових органа.
У поступку пред судом, месну заједницу заступа Градско јавно првобранилаштво.
„ Наиме, према стању у списима предмета, трећетуженог је у поступку заступао председник МЗ Радевце као статутарни заступник.
Међутим, чланом 84.ст.3 ЗПП-а прописано је да се заступање Републике Србије и њених органа, јединица територијалне аутономије и локалне самоуправе уређује носебним прописима
Статутом Града Лесковца у чл.93 прописано је да послове правне заштите имовинскоправних интереса Града Лесковца обавља Градско Јавно правобранилаштво, а одлуком Скупштине Града Лесковца ближе је одређен делокруг и функционирање Градског јавног правобранилаштва.
У чл.3 ст.1 Одлуке о Градском Јавном правобранилаштву прописано је да Градско јавно правобранилаштво предузима правне радње и користи правна средства пред судовима и другим надлежним органима ради остваривања имовинских права и интереса Града, његових органа, месних заједница, као и свих градских општина и њиховох органа, а у ст.2 да Градско Јавно правобранилаштво у вршењу послова из ст. има положај законског заступника.
Према изнетим актима несумњиво произилази да трећетуженог није заступао надлежни законски заступник, а то је Градски јавни правобранилац.“
Виши суд у Лесковцу, Гж.бр.791/10 од 8.6.2010.год.
3.-
ЗАСТАРЕЛОСТ ПОТРАЖИВАЊА ЕЛЕКТРОДИСТРИБУЦИЈЕ, ТЕЛЕКОМА, ВОДОВОДА И СЛ.
-чл.37. ст.1 ЗОО: Потраживања повремених давања која дмспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена (повремена потраживања), па било да се ради о споредним повременим потраживањима, као што је потраживање камата, било да се ради о таквим повременим потраживањима у којим се исцрпљује само право, као што је потраживање издржавања, застаревају за три године од доспелости сваког појединог потраживања.
Потраживање Електродистрибуције, Tелекома, Водовода и сл. којима је обрачуната обавеза дужника на исплату месечних доспелих обавеза за пружене услуге представљају потраживања која се повремено обрачунавају, а не повремена потраживања, те се на њих не може применити чл.372 ЗОО. Разлика између ових потраживања огледа се и у погледу обрачуна законске затезне камате, па код потраживања која се повремено обрачунавају законска затезна камата тече од тренутка падања у доцњу, сходно чл.277 ЗОО, док код повремених новчаних потраживања затезна камата тече од дана када је суду поднесен захтев за њихову исплату сходно чл.279.ст.3. ЗОО.
„По налажењу Вишег суда, првостепени суд је погрешно применио материјално право када је, позивајући се на чл.372 ЗОО, нашао да је потраживање тужиоца застарело.
Наиме, чл.372 ЗОО регулише застарелост повремених потраживања и то споредних повремених потраживања као што је камата, и повремених потраживања у којима се исцрпљује само право, као што је потраживање издржавања или закупнине. Код повремених потраживања исплата чини делимично испуњење обавезе која је унапред одређена. Напротив, новчана потраживања Електродистрибуције, Телекома, Водовода и сл. којима је обрачуната обавеза дужника на исплату месечно доспелих обавеза за пружене услуге представљају потраживања која се повремено обрачунавају те се на њих не може применити чл.372 ЗОО
У конкретном случају не ради се о накнади за електричну енергију која је испоручена за потребе домаћинства нити о обавези правног лица, јер СЗР ``Еуро`` нема својство правног лица, већ о обавези туженика као физичког лица у својству власника СЗР ``Еуро`` те се има применити чл. 371 ЗОО којим је прописан општи рок застарелости у трајању од 10 година.
Виши суд у Лесковцу, Гж.бр.917/10 од 29.6.2010.год.
4.-
ОДГОВОРНОСТ ЗА НАКНАДУ ШТЕТЕ У СЛУЧАЈУ УЈЕДА ПСА ЛУТАЛИЦЕ
-чл.184 ЗОО: Предузећа и и друга правна лица која врше комуналну или другу сличну делатност од општег правног интереса одговарају за штету ако без оправданог разлога обуставе или нередовно врше своју услугу.
За штету коју пси луталице причине грађанима, постоји солидарна одговорност Градда и Јавно-комуналних прдузећа којима је поверен посао уклањања паса луталица.
„Првостепени суд није прихвати приговор недостатка пасивне легитимације из жалбе заступника туженика, обзиром да је Град Лесковац својом одлуком поверила посао уклањања паса луталица ЈКП “Комуналац“ и Компанији „Por-Werner & Weber“ , те је суд у складу са чл.184.ЗОО, обавезао туженика да сноси одговорност јер је његов пропуст што није преко наведеног Предузећа и Компаније уклонио псе са улице.
Дате разлоге и изражено правно становиште привата и Виши суд. Обзиром да код туженика Града Лесковца и ЈКП-а „Комуналац“ и Компаније „Por-Werner & Weber“ постоји солидарна одговорност за накнаду штете која је настала услед њиховог нередовног вршења комуналних послова, на тужиоцу је право избора да ли ће за накнаду штете тужити све или само неке солидарне дужнике, а солидарни дужник који исплати више него што износи његов удео у штети има право регреса.“
Виши суд у Лесковцу, Гж.бр.2693/10 од 8.6.2010.год.
5.-
ПОДНОШЕЊЕ РЕВИЗИЈЕ
-чл.394.ст.1 ЗПП-а: Против правноснажне пресуде донесене у другом степену, странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде.
У поступку по ревизији странку мора заступати адвокат.
„Закомом о парничном поступку чл.394ст.1. прописано је да се ревизија може уложити против правноснажне пресуде донесене у друдом степену у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде. Такође, чл.84.ст.2.ЗПП-а прописује да странку у поступку по ревизијиј мора заступати адвокат, док је чл.401.ст.1 истог закона прописано да ће првостепени суд недлаговремену, непотпуну или недозвољену ревизију одбацити решењем.
Напред наведене одредбе ЗПП-а су императивног карактера, које суд примењује по сили закона, те је по оцени Вишег суда, првостепени суд поступио законито и правилно када је ревизију тужиље одбацио као недозвољену и неблаговремену.“
Виши суд у Лесковцу, Гж.бр.63/10 од 29.6.2010.год.
6.-
НЕИСПЛАЋЕНЕ РАТНЕ ДНЕВНИЦЕ-НАКНАДА ШТЕТЕ
-чл.376 ст.1. и 2. ЗОО: Потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећени сазнао за штету и за лице које је штету учинило.
у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала.
Потраживање тужилаца према Републици Србији-Министарсту Одбране, за исплату ратних дневница, за период од марта до јуна 1999.год који су провели као војни обвезници-резервисти, по свом карактеру је штета, а не стицање без основа.
„У поступку пред првостепеним судом није било битних повреда одредаба парничног поступка , на чије постојање у смислу чл.372.ст.2 ЗПП-а Виши суд пази по службеној дужности. Даље, уложеном жалбом и жалбеним наводима се неосновано указује на постојање других повреда предвиђених у чл.360 ЗПП-а, због којих се пресуда може побијати. Ово с тога што је првостепени суд правилно ценио приговор постојања застарелости потраживања тужиоца позивајући се на одредбе чл.376 ЗОО. Потраживање тужиоца је по свом карактеру штета тако да не стоје разлози у тужби који се односе на одредбе чл. 209 ЗОО, и постојања евентуално стицања без основа, јер никаква имовина тужиоца није прешла у имовину тужене РС МО ВП, како би због тога имало места примени чл.209. ЗОО, на које околности се жалбом неосновано указује. Из тога се са сигурношћу може извести закључак да у конкретном случају не може бити места за примену правила о стицању без основа јер се на спорни основ имају примењивати правила о накнади штете како у погледу постојања одговорности за ту штету у смислу чл.172.ЗОО тако и у погледу правила која се односе на застарелост и рачунање рокова за наступање застарелости потраживања тужиоца, на коју штету се та одговорност и ти рокови односе. Неосновано се указује жалбом тужиоца да је дошло до прекида застаревања из чл.387 ЗОО с обзиром да је за настанак прекида застаревања у смислу наведеног законског прописа неопходно признање дуга, чега нема ни у исправама на које се позива жалба, а које су приложене уз тужбу нити у преписци, одлукама и закључцима Владе и Министарства РС већ само о новчаној помоћи. Како нема прекида застарелости потаживања тужиоца предвиђених у чл. 387 тач.2 ЗОО и како је спорно потраживање тужиоца доспело отпустом из јединице ВЈ 10.6.1999.год од када почиње рок застаревања предвиђен у чл.376 ЗОО а тужба подигнута тек 19.3.2009.год, то је правилно првостепени суд закључио да су истекли сви субјективни и објективни рокови за застарелост потраживања тужиоца, да је тужиоцу престало право да захтева испуњење обавезе од туженика односно протекло је законом одређено време у коме је тужилац могао захтевати испуњење обавезе од туженика и због тога мериторно одлучујући о приговору туженика тужбени захтев тужиоца одбио као неоснован, правилно олучујући о трошковима парничног поступка које је имао туженик као потребне у овој парници а односе се на издатке за састављање поднеска а у смислу чл.149., 150. и 158. ЗПП-а, са разлога наведених у првостепеној пресуди које у свему и у погледу трошкова парничног поступка прихвата и Виши суд.“
Виши суд у Лесковцу, Гж.бр.1565/10 од 29.6.2010.год.
7.-
STVARNA NADLEŽNOST
Za odlučivanje po žalbi na presudu prvostepenog suda, u parnici radi raskida ugovora o zajmu i povraćaja zajma, nadležan je Apelacioni sud.
Iz o b r a z l o ž e n j a
Presudom Opštinskog suda u X. P.br. X/10 od 19.11.2007.g. stavom prvim usvojen je tužbeni zahtev pa je raskinut usmeni ugovor o zajmu zaključen izmedju tužioca kao zajmodavca i tuženika kao zajmoprimca. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu vrati iznos od 2.500,00 evra u dinarskoj protivvrednosti prema najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate sa domicilnom kamatom u dinarskoj protivvrednosti od 05.07.2007.h. pa do dana isplate....
Protiv ove presude tuženi je dana 8.1.2008.g. izjavio žalbu o kojoj nije odlučeno.
Rešenjem Apelacionog suda u X. Gž.br. X/10 od 22.04.2010.g. taj sud se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje po žalbi tuženog izjavljenoj protiv gornje presude Opštinskog suda u X. i spise predmeta ustupio Višem sudu u X. kao stvarno nadležnom sudu za odlučivanje po žalbi, sa obrazloženjem da je reč o sporu male vrednosti.
Viši sud u X. nije prihvatio stvarnu nadležnopst za odlučivanje po žalbi tuženog protiv prvostepene presude i predmet dostavio Vrhovnom kasacionom sudu radi rešavanja sukoba nadležnosti.
Odlučujući o sukobu nadležnosti u smislu člana 23. stav 2. Zakona o parničnom postupku, u vezi člana 53. i 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku (*Službeni glasnik RS* br. 111/09), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da je za postupanje u ovom predmetu stvarno nadležan Apelacioni sud u X.
Prema članu 23.stav 2. tačka 2. Zakona o uredjenju sudova (*Službeni glasnik RS* br. 116/08) viši sud u drugom stepenu odlučuje o žalbama na osluke osnovnih sudova, izmedju ostalog i na presude u sporovima male vrednosti. Prema članu 24. stav 1. tačka 3. istog Zakona, Apelacioni sud odlučuje o žalbama na presude osnovnih sudova u gradjanskopravnim sporovima, ako za odlučivanje o žalbi nije nadležan Viši sud.
U konkretnom slučaju, prvostepenom presudom tuženi je obavezan da tužiocu vrati iznos od 2.500,00 evra u dinarskoj protivvrednosti, ali je istom presudom odlučeno i da se raskida usmeni ugovor o zajmu zaključen izmedju tužioca kao zajmodavca i tuženog kao zajmoprimca.
Obzirom na navedeno, nije reč o sporu male vrednosti u smislu člana 467. Zakona o parničnom postupku (*Sl. Glasnik RS* br. 125/04, 111/09), pa je zato za odlučivanje po žalbi protiv prvostepene presude stvarno nadležan Apelacioni sud u X. a u smislu člana 24. st. 1. tač. 3. Zakona o uredjenju sudova.
Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 23 ZPP.
Решење Врховног касационог суда у Београду, Р.бр. 279/10 од 24.06.2010. године.
